Pokušaću na najprostiji način da ti objasnim, koliko je bitno da veruješ. Kada se rodimo to je dar i prilika. Svako od nas je pobednik u toj trci života… Svako od nas se rodio sa slobodnom voljom. Zamisli samo da je nemamo, ne bismo imali smisao, bili bismo robovi – dakle to nam je dato.. A zove se, prosto, IZBOR. Ovo je neka moja filozofija na osnovu ličnih iskustava i čestih razmišljanja o tome…
Postaviću život kao film, verujem da ga mnogi tako doživljavaju pa i ja lično delim mišljenje.
Oko je kamera koja beleži svaki trenutak od kada se rodimo pa sve do smrti gde se film navodno završava. A mi smo glavne uloge u našem filmu. Ljudi koji su sa nama u tom filmu su sporedne uloge. I to uvek trebamo imati na umu. Svaki dan je nova prilika i neka nova priča a od nas zavisi kako ćemo je režirati I ispričati. Sami smo scenaristi, sami režiramo, sami interpretiramo i sami smo za sve odgovorni. Odgovorni za svoja dobra dela i nedela, za svoje postupke, za svoje izbore, za svoje postavke, organizaciju, emociju, itd..
Ono što nam je dato je da uvek možemo da uzmemo stvar u svoje ruke i preuzmemo kontrolu nad svojim životom, snagom volje, svesni da je život, dolaskom na ovaj svet, samo naš dolaskom i ničiji više.
Predstaviću život iz mog nekog primera i ugla, te lagano ulazimo u priču sa vratima.
Šta su vrata?
Zamislite život kao hodnik koji je toliko dug i sastoji se iz bezbroj prostorija. Svaka prostorija je obeležena brojevima. Svaka vrata koja se otvore nova je priča za tebe. Na tebi je, naravno, da zamisliš, sa kojom svrhom i kojim značenjem ulaziš kroz vrata u prostoriju.
Uzeću za primer ljubav. Želim da se zaljubim i ulazim. Vrata sa brojem 212 se otvaraju. Tamo te čeka neko koji takođe ima svoju ulogu i svoj svet i svoju volju, ali ne zaboravi da si ti u svom životu glavna uloga. Lepo ti je, zaljubljuješ se, voliš, lepo ti je u toj sobi, odlučujes da se zadržiš, tvoja podsvest ti govori kako je sve sjajno… Međutim stvari kreću na gore, nije dobro, počinju svađe, ljubomora i sve ostale stvari koje prate vezu, ljubav, brak. Ušunjao se neki crv sumnje, stvari nisu dobre i na kraju dolazi do prekida. Jednostavno, ljubav se potrošila ili veza nije bila dovoljno čvrsta i jaka. Neko ne uspeva da se pomiri sa tom činjenicom da je gotovo i pokušava da i dalje bude u toj sobi. Staću na stranu ovoga što pati i želi da ostane. Ta soba postaje hladna, bez smisla, sa gomilom pitanja na koja nemaš odgovor. Osećaj krivice te proganja i misli Ja sam kriv, ja ne valjam, ja sam ovo, ja sam ono itd… U takvim manifestacijama zaboravljamo glavnu stvar a to je da smo mi glavni glumci.
Ej, zar nije divno da mogu da izađem kroz ta vrata i uđem na neka druga, treća, četvrta, peta? Ako već ostala ne valjaju i nisu dobra za mene. Naravno ako je sve dobro, naravno da ću ostati jer mi je lepo ali i otići dalje kada nije. Ako si i dalje zaglavljen, šta se čeka???
Isto je to vezano i za ostale aspekte poput posla, sporta, ambicija, itd… Ako ne ide, furaj dalje hodnikom svog života.
Takođe, postoje stvari koje nazivamo sudbina. Tako je suđeno. Čuli ste to sigurno. Plaši me sudbina, o njoj ne znam ništa i ne mogu da govorim o tome. Za neke su vrata zauvek zaključana a nisu ni počeli svoj put. O tome ne znam ne samo ja, nego svi glumci na ovome svetu dok postavljaju sebi čuveno pitanje – Zašto?
Ne znam, znam samo da sam zahvalan na svakoj lekciji u životu, i zdrav da o tome mogu da govorim, sa obe ruke da pišem. Mogu samo da verujem i to je isključivo moje mišljenje da svako na svetu ima neku svrhu i da postoji neko kog nazivamo Gospodom koji verovatno zna sve odgovore. Zavisi ko u šta veruje, ja verujem. Plaši me da verujem da smo sami u ovom bespuću i prepušteni sami sebi. Ako je život film, potrudiću se da ovome ko ga bude gledao na kraju taj film bude zanimljiv.
Šta su to ključevi? Često na svojim nastupima govorim o ključevima, o karmi itd.. U predstavi „Život.“
Smatram da nosi jednu važnu pouku i poruku. Gde vas navede da se zapitate se da li ste nekome ostali dužni. Kada kažem dužni, ne mislim striktno na finansijske problem već i na one emotivne takođe.
Pokušaću preko skeča iz predstave da naslikam na šta mislim zapravo. Deda me je učio o poštenju – stavi me na koleno i kaže: “Nenade, ne sme da se krade, to je loša karma, Nenade. Neće na tebi da se slomi, nego na tvojim narednim pokolenjima, Nenade. Pa kada se u životu zapitaš što ti ne ide, to znači da je ovaj pre tebe zajebo. Ne sme da se krade. U životu su reč, poštenje i obraz sve…”
“Ključevi, Nenade…” “Kakav ključ, deda?” “Ključevi. Kad hoćeš da prođeš kroz životna vrata a vrata zaključana za tebe i ne možeš dalje. Ne ide ništa po planu koji si zacrtao. To znači da je ključ kod ovoga što si ga zajebao. MORAŠ NJEMU DA VRATIŠ DUG, pa da ti on vrati ključ nazad, pa tek onda možeš kroz vrata dalje kroz život. Ne sme da se krademm a ni da se laže, Nenade…”
Od tada pa na dalje sam se trudio da ako sam nekome ostao dužan, nevezano da li je to novac ili gruba reč, vraćam svoje ključeve da bih mogao otvarati vrata koja su zaključana a bilo ih je, nije da nije… Takvo me je razmišljanje dovelo do ovde gde sam sada. Lepo mi je u ovoj sobi gde sam okružen pravim prijateljima i okupan ljubavlju.
Razmisli da li si nekome dužan ili dužna, vrati svoje ključeve nazad i veruj mi kada ti kažem sve će biti bolje. Ključ se traži i za oprost. Kada vam neko oprosti takođe vam vraća ključ nazad i obrnuto.
Eto, nadam se da je priča bila poučna i da je možda za primer ili barem putokaz ka nekom izlazu. Na kraju krajeva na nama je da li izlaz vidimo ili odlučujemo ostati zaglavljeni po soboma sa pogrešnim brojevima.