Pitali ste koji mi je nastup najomiljeniji i koji je ostavio najjači utisak. Onaj koji se uvek pamti. Pamte se oni prvi naravno, kao prva ljubav ili prvi poljubac – to prvo uzbuđenje… Moj prvi nastup kao komičar dogodio se u Vili Maska na Vračaru, odakle sam inače, ali ne bih baš njega svrstao u top tri u smislu ovacija, više iz ličnog ugla, što bi rekli iz backstage-a.
Početak priče
Priča počinje iz drugog pravca ali je vezana za standup. Tok je malo kompleksniji, moglo bi se reći filmski. Odrastanje tih teških devedesetih godina, lagano je uzimalo maha među mojim prijateljima iz detinjstva, mnogi nisu nažalost živi da posvedoče tome… Ratovi, nemaština, siromaštvo, izolacija, sve one najgore momente iz tog doba doživeo sam i lično… Mnogi moji drugovi su birali jedan drugačiji, lakši, opasniji put. Neki su se odali kriminalu, neki su poklekli vladajućem režimu i postali zombiji, izgubljeni u vremenu i prostoru, teturajući se nadrogirani kroz ograničene ulice svog kraja. Opet ova mala grupa u kojoj sam i ja, ulivala je jedan veoma mali procenat nade u bolje sutra i mogućnost da to bolje može postojati. Bili smo nindže ali bez preterivanja. Obučeni u crno svi smo se ložili na Američkog nindžu koji je u to vreme baš bio popularan. Starija ekipa je već počela da izlazi po već utvrđenim klubovima iz tog vreme – Trezor, Bonafides, Diskomer, itd – kao najjača mesta tog vremena; a mi, nindže, smo blejali na drveću, pravili kućice, štekove, vežbali poteze i kate i ozbiljno trenirali. Bili smo baš spremni klinci, žilavi. Danas kada gledam ovu novonastalu veštinu Parkur, slatko se nasmejem. Mi smo bili preteča toga a da nismo to ni znali. Nije bilo krova na kom nismo bili, niti poteza koji nismo mogli da skinemo. I svi smo radili. Da, bili smo zaposleni. Svako svojim poslom. Svako je morao da doprinosi u porodicu, to je bio kodeks. Moj posao je bio da utovarujem i istovarujem kamione u pozorištu Ateljea 212. Nikada mi na pamet nije padalo da kradem ili da dilujem ili da se drogiram, a mogao sam, verujte mi – u tom lošem vremenu. Danas sam ponosan što nemam nijedan krivični dosije ili neko sranje u muriji – nema me u sistemu, druže. U pozorištu sam se raspadao od posla za smešne pare koje sam donosio u kuću i tako pomagao svojima. Dinara belog od plate nisam video.
Posao u Ateljeu 212
Dok su drugi izlazili, ja sam bio dekintiran ali mi nikada nije bilo žao jer znao sam da je to ispravno. Nisam se nešto ložio na izlaske. Više sam visio na terenu igrajući fudbal. Da je samo neko mogao da me pogura, bio bih strašan fudbaler. U ateljeu sam počeo da radim 1998. godine i bio zaposlen do 2015. godine. Nisam mogao više da uskladim nastupe i posao kojim sam se bavio. Naravno avanzovao sam kroz godine rada, postao dekorater, pa bravar, pa vatrogasac gde sam i ostao na tom mestu što je manje bitno za ovu priču. Ono što je bitno je da sam oduvek želeo da izađem na binu Ateljea 212. Ozbiljno sam počeo da radim stand up mimo svog posla koji je I dalje bio prioritet. Jbg, stalni radni odnos u državnim jaslicama, ono, sigurica. Preko dana firma, noću standup. Međutim, kako je vreme prolazilo a ja postajao ovo što sam danas, nisam više mogao da ostanem u Ateljeu 212. Dolazio sam u sukob sa tadašnjim upravnikom Kokanom, koji me je nazivao komedijašem, nipodaštavao, pretio otkazom… Na kraju sam ga ja lično ispratio odatle, uz reči: “Vidimo se, Kokši” – da znaš da si se kod mene zajeb’o. Na njegovo mesto je došla Ivana kao Vd Direktor, ozbiljna žena koja je bila dostupna za razgovor i nove predloge. Bog mi je svedok da sam još kao klinac kročivši na tu veliku scenu ostao omađijan. Toliko probi sa ozbiljnim rediteljima, glumcima, radeći na promenama u predstavi, a ponekad i učestvujući kao statista. Sedeo sam sa ljudima koji se nikada neće ponovo roditi, ili ponoviti iole slični njima…
Bife Ateljea 212
Taj čuveni bife Ateljea, taj okrugli sto gde se znalo ko može da sedne zajedno sa njima, ja sam naravno sedeo sa strane i čekao da me Prele pošalje po pljuge. Slušao sam Gagu Nikolića, Batu Stojkovića, Peru Kralja, i mnoge druge velikane glumišta. Bio sam dete ateljea. Radio sam standup, uveliko sam postao Neša Bridžis, ali me u ateljeu niko nije znao po tome, ja sam u njihovim glavama bio samo portir, vatrogasac. Ali ne običan, bio sam lav koji vreba svoju priliku.
Lav i njegova prilika
Da se vratim na Vd direktorku, Ivanu Ciči Mihajlović. Stidljivo sam zakazao sastanak sa njom. Predložio joj da napravi jednu standup predstavu. Pitala me je: “Sine, je l’ možeš ti to da napuniš?”. Rekao sam joj samouvereno: “Da, mogu. Bez brige.”. Taj dan sam uredno došao na posao, odradio svoju smenu, a onda otišao kući da se pripremim za nastup. Imate taj moment na youtube – ukucate Neša Bridžis reklame – da se pohvalim ima milionske preglede! Ljudi su tu noć sedeli jedni drugima na glavama. Kažu ne pamte toliki promet i interesovanje. Ostvario mi se dečački san. Taj poklon kada sam se na kraju poklonio publici moja je ogromna moralna pobeda nad situacijom u zemlji, nad sistemom, u ime svih onih koji su bili slabi tih 90ih godina, u ime svakog trna na ruci od dasaka koje sam teglio još od malena. To mi je najlepši i najjači nastup koji sam imao u životu i koji se uvek pamti i služi kao podstrek. Oni koji me znaju, znaju da sam onaj Nindža koji prkosi vremenu i sistemu. Jedan od retkih iz kraja koji je uspeo. Nikada se nisam vratio u Atelje 212 posle toga. Neki su se glumci pobunili da im kradem hleb iz usta i da nemam akdemiju da bih mogao da nastupam. Ali neka, meni je trebao samo jedan nastup.
Dragi moji, ni Pavle Vujisić nije imao akademiju, nego se takav rodio – to se ne uči, takav se rodiš. Taman posla da se upoređujem sa svima njima, – ne, ja sam samo nindža i kod mene su se malo prevarili.
Sledite svoje snove.
2 Responses
Odlican blog.
Bravo !